Sunce je već bilo visoko na nebu kad smo se zaustavili uz potok i privezali konje za veliko stablo naranče. Iz putne bisage izvadila je kruh, komad maslaca i med, otkinula nekoliko slatkih plodova sa stabla i užina je bila gotova. Kad je odnekud izvukla i bocu slatkog medenog vina i u bijelu tkaninu zamotane kekse koje nam je još prilikom prethodnog zaustavljanja kod starog mlina u ruku tutnula stara ženica, bio sam zadivljen. Izdaleka se osjetio miris mora, mirisali su plodovi stabla u čiji smo hlad legli i mirisala je njezina čokoladna koža. Uz zvonak smijeh podigla me na noge i rekla: „Dođi! Do Evina gaja još je dug put!“